Promena nacina razmišljanja je kljucna za smisleno društveno ukljucivanje u procese razvoja

Ivana Božić, fasilitator socijalne inkluzije
Promovisanje zapošljavanja u privatnom sektoru

Od 2014 godine, moja uloga u Swisscontact-u je bila da radim zajedno sa timovima kako bih osigurala da socijalna inkluzija i podrška manjinskim zajednicama budu prisutna u okviru projektnih intervencija, kad god je to moguće.

Projekat Promovisanja zapošljavanja u privatnom sektoru (PPSE) na Kosovu primenjuje pristup rodne ravnopravnosti i socijalne inkluzije (GESI) na svoje intervencije i aktivnosti. Ciljevi su promovisanje jednakosti i uključivanja socijalno isključenih etničkih zajednica, kao i žena, kroz partnerstvo sa akterima iz privatnog i javnog sektora radi podrške inicijativama koje imaju visok potencijal za zapošljavanje i rast u aktivnostima lanca vrednosti. Cilj održivog razvoja Ujedinjenih nacija koji se odnosi na smanjenje nejednakosti poziva na veće ekonomsko uključivanje siromašnih i služi kao vodeći princip našeg rada. Ipak, način na koji poslovni akteri i institucije pružaju ekonomske mogućnosti i omogu ćuju razvoj socijalno isključenoj populaciji u velikoj meri dovodi u pitanje princip socijalne pravde i inkluzije.

Moje početno shvatanje socijalne inkluzije bilo je da smo svi jednaki i da svi imamo ista prava da preuzmemo odgovornost za svoje živote kroz aktiviranje i preuzmanjem kontrole nad svojim životima. Stoga je polazna tačka bila razumevanje principa i nastojanje da se odgovori na probleme kao i da se stvore mogućnosti u okviru mandata PPSE projekta. Moj glavni izazov je bio da pozitivno utičem na stavove, društvene norme i ponašanja pojedinaca, institucija i zajednica u vezi sa značajem ekonomske inkluzije.

Pošto lideri moraju da se pozabave “ slepim tačkama“ i promene lično ponašanje kako bi efikasno vodili proces inkluzije, počela sam promenom sopstvenih percepcija i uključivanjem šireg angažmana mojih saradnika i partnera na projektu oko važnosti društvene raznolikosti i inkluzije. Dok sam pripremala PPSE Strategiju za socijalno uključivanje u intervencijama, moje razumevanje se proširilo, shvatajući veliki značaj uključivanja ciljnih grupa u identifikaciji i osmišljavanju intervencija, i da se omogući da preuzmu kontrolu nad procesom implementacije tih intervencija. S obzirom da je učenje i razumevanje izazova i problema socijalno isključenih grupa proces koji neprekidno traje, budući da je ekonomski sistem dinamičan, napredak društva često znači stvaranje novih prepreka, posebno za ranjive grupe.

Ekonomski napredak i globalizacija nude bezbroj mogućnosti onima koji su dovoljno jaki da se uhvate u koštac sa procesom i da imaju koristi, ali novi odnosi stvoreni tokom procesa mogu biti velika pretnja za slabije proizvođače i druge manje tržišne aktere. Mnogo je razloga zašto su marginalni tržišni akteri, kao što su etničke zajednice i žene, isključeni i ne mogu da koriste prednost ekonomskog i društvenog razvoja. Da bi se pravilno ogovorilo na ograničenja sa kojima se ove zajednice suočavaju u pristupu tržištima i izvlačenju koristi iz društvenog razvoja, mora se uzeti u obzir da ne postoji jedno rešenje za sve.

Sa ovim načinom razmišljanja mogu se efikasno identifikovati različiti i jedinstveni izazovi sa kojima svaka etnička zajednica ili ugrožena grupa živi, i shodno tome da se obezbede održiva dugoročna rešenja.

Nakon godina bliskog rada sa socijalno isključenim grupama i zajednicama na Kosovu i u regionu, dominantni zajednički faktori koje sam identifikovala su neizvesnost i ranjivost, jer niski prihodi i diskriminacija čine dugoročno planiranje nemogu ćim. Ekonomska i društvena izolacija od uobičajenih aktivnosti, u kombinaciji sa niskim težnjama i očekivanjima, utiču na njihovu sposobnost da promene životne okolnosti. Ovakva situacija zahteva šire uključivanje svih zainteresovanih aktera i stavljanje resursa na raspolaganje kako bi se osigurale koordinisane i strateške akcije.

Nažalost, to nije čest slučaj. Mnoge ad hoc i sporadične akcije političkih i društvenih institucija, a ponekad i donatorski projekti, vođeni su predubeđenjem da marginalizovane zajednice i ranjive grupe mogu uspeti samo ako im se da preferencijalni tretman. Ovakav pristup stvara osećaj lične i društvene neadekvatnosti što dovodi i do niskih očekivanja od onih koji su “čuvari kapije“ glavnih resursa. Umesto toga, stvaranje i unapređenje mehanizama koji koriste moć društvene različitosti i omogućuju aktivno učešće ljudi u njihovim političkim, ekonomskim i društvenim životima trebalo bi da bude ispravniji način pristupa inkluziji.

Uprkos svim izazovima, doprinos procesima socijalne inkluzije i rodne ravnopravnosti može biti i profesionalna privilegija kao lično zadovoljstvo.